Tapkam u mestu.
Nebo je sivo.
I ovaj grad je siv.
A sekunde beže.
Vreme beži dok
Pokušavam da ga uhvatim.
Kao kad te dok sanjaš
Nešto juri
A ti pokušavaš da pobegneš
I taman kad nešto
Treba da se desi
Probudiš se.
Neko te probudi.
Ili nešto?
Opet sivo...
Ali ako uzmem četkicu
I pomešam sivilo sa
Još nekom bojom,
Nijanse ispadnu prljave.
A to je baš ono što ja volim.
Zbogom,
uzavrelo leto.
Zbogom,
zaspali grade.
Zbogom,
moja prva ljubavi...
Ostavljam vas iza.
Da cvetate
u pesmi suncokreta,
u mirisu bulki,
crvenih,
sa one naše livade,
gde čitali smo,
romantizam,
pravili fotografije
najčešće na proleće.
A nekad i leti.
Cvetajte i dalje,
puste ulice,
mirne ulice,
kroz koje trčali smo,
sanjali, lutali, želeli,
bežali.
U neko novo sutra,
možda bolje,
u neku novu budućnost.
Cvetajte dalje,
više,
širite krila,
letite,
obasipajte laticama
neke nove ulice,
i neke druge, nove ljude
što tražiće svoje snove.
Cvetajte dalje,
više,
širite krila,
letite,
volite, ljubite, spavajte,
živite, želite.
Ali nikad uvenite.
Here I am,
staring at the blank piece of paper,
the words aren't going anywhere.
I liked to listen
to your stupid laugh again and again
and kept asking for it,
but it's no use now...
And even if you go
I won't notice the color of the rainbow changed,
I'd wish that it changed long ago.
The sky is still blue,
but the colors are all false,
you know them only when it's dark.
You need them only when they're gone...
The same tears won't fall from my eyes again,
people change, people go and people stay.
People change, people lie and people die.
Still I'll be missing your face for a while,
but that's all just temporary.
And even if I go
you won't be missing that eye-contact when I was leaving,
you won't remember the words that have hurt.
You'll feel the sun still shining on blue, blue sky
and you wouldn't help but wonder...
But you still can't help any of us,
it's not your fault.
And even if the rain falls down on your skin
you'll be waiting for the sun to come
and when it comes you'll know
the rain is gone...
It's all gone...
The pieces of memories brought back
by the gasp of the wind
return me into a dimension
of my deepest self.
My heart was pounding
while the tears of joy are
flashing from my eyes.
Once I tried to collect those pieces
and fix the broken mirror of our past.
But you've already hid them yourself.
The moments of laugh and sorrow
with you
are now locked up
in a shell of time
which can't be opened again.
The only thing that was left
is the light I see,
now and then,
every time I remember you.
The light that shows me the way...
The light, your light
is the light that will shine the most,
no matter how much darkness
enters my soul.
It shall remain forever...
I used to retell our story
over and over again,
as I've searched for the lost sentences
I forgot long time ago
that disappeared
together with your gentle smile.
Why did you lost that smile back then?
Why did you cry?
No matter how much
I'm trying to remember,
the more I'll forget,
but the burning feeling will never leave my soul.
Please, could you make it
burn a little less?
I used to retell our story
over and over again,
but I guess it will remain untold...
Zarobljen u paučini vremena
koje nepomično ćuti i spava.
Pokušavam da probijem niti,
ali vreme plete mrežu
i obavija me.
Vreme će odleteti,
vreme će se završiti
i odneti sa sobom
i tebe i mene.
A od nas će ostati
samo šapat...
Dokle ću tonuti
u ovom sivilu?
Ispred mene je zid
koji moram probiti.
Vučem se, klecam,
zapomažem,
udaram snažno dok ne iskrvarim.
U potpunom mraku tražim svoj put
osluškujući tišinu...
Kao u lavirintu probijam se
kroz uspomene koje čine me.
Izjedaju moju svest...
Ne mogu da kažem da je sve gotovo.
Kao da je priča nedovršena.
Gde sam stao?
Gde sam pogrešio?
Za sada, samo mrak...
Dokle ću bledeti
sa ovim sivilom
i udisati prašinu?
Želim da vidim svetlost
koja krije se
negde daleko od mene.
Još uvek u magli tražim svoj put
koji sam izgubio kad za nas je vreme prestalo da teče.
Još uvek se probijam,
još uvek ne vidim,
ali sećam se...
Još uvek u magli
večitog sivila...
Vučem se, klecam,
zapomažem,
a vreme ide,
vreme leti,
ali ne za mene...
Vreme će odleteti,
vreme će se završiti
i odneti sa sobom sve.
I tebe i mene
i uspomene.
Vreme će nas ugaziti,
vreme će uvenuti,
dok u prošlosti večno
spavaćemo mi...
Od nas ostaće
samo šapat,
koji čezne
i iščezne...
Propadam...
U večnu provaliju vremena,
Gde uspomene naše plave moj um
U vidu kapi kiše.
Osećam...
Kako vreme prestaje da teče.
Ti smeješ se...
Gledam te tužno kako nestaješ,
Dok zvezdana prašina pokriva telo tvoje.
Bez tebe...
Zvezda večnosti naše zauvek se gasi.
Čujem tvoj glas u daljini:
Hiljadu tonova koje ne prepoznajem.
Sve je prazno... Bez tebe,
Tišina je jedini glas koji čujem.
Oprosti mi!
Letim...
Kroz oblake izgubljene nežnosti i strasti.
Gde sam?
Izgubljena...
Ja gubim krila i propadam.
Pružaš ruke svoje...
Pokušavam da dosegnem visine
U koje smo se nekada minuli.
Ne zaboravi me...
Lutam snovima koje nekad smo sanjali.
Čeznem za trenutcima koje ne mogu imati.
Ponovo, uz vrisak se budim:
Pred očima mojim tama me zlo gleda.
Dopusti mi da te samo još jednom vidim!
Vrati se!
Ti smeješ se...
Gledam te tužno kako nestaješ u visine
U koje smo se nekada minuli,
Dok mesec pun je poslednje svetlo što vidiš.
Zatvaraš oči...
Zaboravi me...
Zvezda večnosti naše zauvek se gasi.
Čujem tvoj glas u daljini:
Hiljadu tonova koje ne prepoznajem...
Noćima,
Lutam snovima koje nekad smo sanjali.
Ponovo, uz vrisak se budim:
Pred očima tama...
Dopusti mi da te samo još jednom vidim!
Zauvek nestaješ...
Vrati se...
Sve je prazno... Bez tebe,
Tišina je jedini glas koji čujem.
Zatvaraš oči,
Dok mesec pun je poslednje svetlo što vidiš.
Zaboravi me...
Vreme prolazi
dok sneg pada,
uspomene koje ne mogu vratiti
sada osećam u svakom
dodiru vazduha,
u dodiru vremena
koje prošlo je
sa istim tim snegom
koji posmatram
kroz zamućeno prozorsko staklo.
Ono što bilo je juče
sada je samo zvuk,
pesma, stih,
što šaputaće
na moje uho
sve dok ne zaspim
i probudim se u nekom sutra,
koje nosi svoj neki teret sa sobom,
ali možda je tako i najbolje.
Teret pada i gazi
kao nakovanj,
kao gomila lanaca
što zvecka,
nervozno čekam na
izazov sa kojim ću
morati da se suočim.
Sećam se svakog neba
i svog tog jesenjeg lišća
koje visilo je sa drveta
kao milion smaragdnih perli,
ili milion očiju;
i letnjeg sunca
koje posmatralo me je
odgore.
I kiša je pala,
mnogo kiše ove godine,
složili smo se da je čudno,
ali duga posle toga na tom nebu
bila je veličanstvena.
Tvoja suza je kanula
na moje rame.
"Dobro je",
rekao si podižući glavu
ka onim krošnjama
već posivele zelene boje,
gledajući u dugu
koja sijala je.
Kada bi se vratilo to juče,
bez kiše,
samo beli čisti sneg
i ona duga,
i ono lišće,
i ono sunce,
i ostalo.
You held my face
with your cold hands
as the cold autumn breeze
rubbed against my cheek
and you said:
"The winter is coming
very slowly this year.
Take care."
Still, the winter 's breathing
somewhere around
and your deadly presence
will never leave my home.
Whether I stay
and whether I go,
your heart won't stop ticking
all the hours away
and my thoughts will never ever,
never throw you away.
But the sun will still rise
and the clouds will still float.
Then how come my voice became weaker
and all...? All that.
My empty bed started screaming your name.
I've got tired of sleeping
beneath your shadows.
Get away, don't go.
Don't go.
Padaju zvezde sa neba
na naše glave,
dok mi sakupljamo
ono malo sjaja što
od njih je preostalo.
Udišemo zimski dah,
udišemo kišu.
Pitanja se vrzmaju po našim glavama:
Koliko dugo mi imaćemo ovaj san
i držati ga čvrsto u našim dlanovima?
Prolazi dan,
prolazi noć...
Hiljadu ćasovnika strepi iznad nas
i svaki kuca svoju priču...
Ja čekam tvoj glas,
on ne doseže do me.
I svaki drugi dan,
i svaki drugi sat
sada postaje
samo priča bez dna.
Reči se nižu u mojim mislima,
kruže i kruže,
gde nijedan početak
nema svoj kraj.
Korak ubrzavam,
da li me čuješ negde tamo
iza vrata suza
ili ćutiš i čekaš
da prođe još jedan dan?
U dolini večitog sivila
spavamo, sanjamo.
Senka baca svoje zrake
na glatku površinu
tvoga srca.
Zatočena suza u oku.
Glas podrhtava
iz samog jezgra mraka
koje čeka da bude
probijeno,
razbijeno,
otvoreno.
Hiljadu ćutanja koje proveli smo
dok pili smo sopstveni očaj
udišući zimski dah, udišući kišu.
Prolazi noć,
prolazi dan...
Vetrovi zuje u našim ušima,
odnose suze s lica negde daleko...
Moj glas ne peva više
pesmu tvoju.
Koliko jecanja je potrebno
da se završi
ova priča bez dna?
Reči se nižu,
duge, beskrajne,
guraju me niz liticu
sopstvenog nadanja.
Da li me čuješ?
Da li prepoznaješ moj glas
ili je on izbledeo
iz tvog sećanja?
Oktobar prolazi
nečujno
kraj mog kaputa.
Šuštanje lišća
donosi novi mesec.
Mislio sam da ti kažem
kako sam bez tebe kao
uvela ruža bez kiše, ali
ti si ubrzala korak
i nastavila svojim tokom,
poput reke,
koju nisam mogao
da sustignem.
Prolazi dan,
nebo bez sunca
me goni dalje u
dubine svoje ljušture.
Vrati se i nađi me
u vremenu,
u večnoj magli,
koja konačno nestaje,
daleko na horizontu,
dok gledali smo zvezde
i slušali noć kako korača
i šunja se tiho kroz naša srca.
Ugostili smo je
i nastavili dalje.
Zvezde su izgubile boju
i nestale sa neba.
Ono bilo je sivo,
sa plavom koja se krije
negde ispod naših kapaka.
Pustili smo plavu napolje
i odvezali trepavice,
dopustili slikama da rastu
i bude se u našem vidnom polju.
Plavo nebo,
plavi svet,
plavi tvoj krik
dok vezivao sam lancem
tebe za moje srce,
da se više nikada ne izgubiš.
Plava reka,
plava čežnja,
plava želja,
plava reč kojom vezala si me
i bacila dalje od svojih koščatih ruku,
dalje od svojih očiju,
od svog glasa svirepog,
koji slušao sam pažljivo
poput kojekakve klasične kompozicije:
milion tonova,
samo jedan je ona glavna nit,
ono jezgro,
iz kojeg potiče sve,
sve što polako udaljavalo me je od tebe.
Crno sunce na horizontu koje se diže
i oslikava ljubav,
koju bacili smo pred sobom
i zgazili,
sipali u nju ono preostalo
od naše noći
i ostavili slike da teku
dok ono gorelo je
dalje, više,
dok tišina ne dođe i zaustavi sve.
Udara u glavu
kao malj,
kao crv koji izjeda
iznutra.
Velika crna mrlja
u tvom glasu
govori mi da
stanem
i nestanem.
U prašini što
muti nam pogled
dok vatra tinja
tiho u svojoj ljušturi
dok ne bukne na površinu.
Sekunde,
tokom kojih adrenalin
vuče konce
dok ne postanu previše
zategnuti
i pokidaju se u dva.
Ta dva:
Ja - tamo gde strah
razara um i lomi ga
na komade.
Ti - tamo gde sni
vladaju duhom i telom
što gori
dok pepeo ne upije
vetar i isisa ga
do same srži.
Glad,
koja razara.
Strah,
koji guta i ispljune te
negde gde nije
sasvim imaginaran,
a ni sasvim
stvaran.
Samo ja i Mesec smo sami ove noći.
Samo Mesec...i ja...
I možda još po neko...
Ovim ulicama prolazi život.
Ovim ulicama ovoga grada niko nikad ne spava...
Ljudi prolaze, pričaju nešto,
cele noći čuje se buka, samo ti i ja
i ovaj Mesec žuti
samo čekamo...
U mojoj glavi živi tišina,
u mome svetu tiha je čežnja da te sretnem...
Hladno je,
tu u mojoj duši,
iako leto u punom jeku je.
Zvezde se kikoću dok vetar tiho
tumara kroz naša nadanja,
naše želje,
naše snove...
Koji igraju u sjaju naših očiju.
Samo Mesec i ja,
ovaj Mesec žuti uvek čekamo...
Čekamo, snivamo snove,
koje niko nikad ne sanja.
Da li želiš da te vodim tamo gde Sunce sija jače?
Da li želiš, da li smeš da sanjaš dublje, da sanjaš više?
Da li želiš da promeniš sebe?
Hoćeš li biti tu?
Uzmi me za ruku i povedi me u svoj svet.
Nije važno koliko je siv i koliko žut.
Važno da je tu...
Ne trebaju mi zvezde na nebu,
već sama pomisao da one postoje negde
u tvom srcu, u noći tvojih očiju...
Njena pesma bila je tužna,
kao i svačija druga, samo
Njena pesma nosila je boje
njenoga života.
Hodajući ulicama svoga grada
nosila je
Pregršt ljubavnih priča,
starih ljubavnih pisama
na svojim krilima.
Čitala je stihove koji
volela bi da su njeni.
Njena pesma bila je plava,
Plava, ali ne poput neba plava,
niti je talasala poput mora.
Njena pesma igrala je
u svom ritmu,
Ritmu koji niko nije razumeo,
niti je mogao da postigne.
Nosila je svoj ritam u sebi
kao što pajac ispod
svog šarenog lica krije suze.
Plivala je sa
svojim stihovima
u svako slomljeno srce
i svako drugo srce
pomalo,
a onda je isplivala,
noseći još jedno
neposlato ljubavno pismo
za sobom...
Njeni stihovi bili su mračni,
ali nikad poput noći, ne, i
nikad poput zvezda sjajni.
Ona držala je
svoj mrak
u svojim očima.
Njena pesma bila je tužna,
k'o i svaka druga, samo
Njena pesma
ona bila je,
njena pesma bila je ona...
„Jednog dana dobiću krila“,
rekao je smešeći se
dok gledao je nebo.
I kako su oblaci igrali svoju igru,
on čvrsto je verovao.
„Jednoga dana imaću nebo.
Zagospodariću nebom,
ono biće moje.
Ukrotiću oblake.
A onaj lepi paperjasti oblak
zvaće se po meni.“
Dan za danom prolazio je,
a on posmatrao je ptice.
Jata ptica.
Kažu, vetar ih vodi
negde daleko,
negde gde sunce sija jače.
Želeo je da pođe sa njima.
„Poljubiću mesec,
kad sunca ne bude bilo,
a zvezde će mi se klanjati.“
On želeo je,
verovao je,
dobio je svoja krila,
poleteo je.
„Zdravo,
ja sam dečak koji leti“,
reče on dok plesao je nebom,
ali nebo nije znalo njegov jezik
i nije ga slušalo.
„Jednom,
vladaću nebom...“
Ali nebo nije kraljevstvo
da ima svoga kralja.
Nebo nema vrata
da ih neko zaključava.
Nebo je večno.
Nebo nije znalo njegov jezik
i nije ga slušalo.
„Zdravo,
ja sam dečak koji pada“,
reče on dok nosio je
svoje želje,
svoje snove,
nigde, pod oblake,
negde, nad oblacima...
„Jednog dana dobiću krila“,
rekao je smešeći se
dok gledao je nebo.
I kako su oblaci igrali svoju igru,
on čvrsto je verovao.
I dalje veruje.
Moja stara ulica
gubi sjaj,
prepuna mraka.
I sve što imam
jesen krije,
jesen krije…
Jesen zlati naše ruke
koje klize polako po
proplanku naših tela.
Koje klize polako,
nečujno prstima prolaze
odajama naše čežnje.
Nečujno, ali čulno…
Samo jedan treptaj
pokreće buru,
samo jedan uzdah.
Samo jedan dodir
i sve će nestati
duboko u tvom pogledu.
Moja stara ulica
gubi sjaj,
prepuna mraka.
Tražiću te još sada,
u mirisu kiše,
dok jesen ćuti,
dok jesen diše…
Dok jesen širi svoja krila
i zlati naš put
po kome hodimo.
Po kome hodimo i
slušamo reči što zuje
kroz naše uši i
vode nas duboko
u svoje vode.
Samo jedan tren
da se čežnja razori.
Samo jedan je put
koji kaže: «Ljubav.»
Samo jedan treptaj
pokreće buru,
samo jedan uzdah.
Samo jedan dodir
i sve će nestati
duboko…
Sporo,
kako dan prolazi,
skupljam svoje uspomene
i pakujem u kofer.
Sve igre, želje,
sve ljubavi, boli,
nikad mržnju...
Smeh.
Možda se nećemo
videti nikada,
možda,
u nekom sledećem životu,
gde nećemo znati,
niti se sećati
čija je bila ona pesma,
praćena osmehom, patnjom i
slatkim suzama.
Mojim.
Tvoja tuga čamila je duboko u osmehu.
Sporo,
kako dan prolazi
i osetimo ritam noći.
Zaplešimo još jednom,
znaš note, znaš tekst,
i sećaš se...
Zaplešimo;
ja – ovde poslednji put,
ti – nigde, ko zna gde...
Hajde,
pa makar i sam na
osunčanom podijumu ostao.
I dok mesec spušta
zavese svoje,
sporo,
kako dan prolazi,
reci mi,
iako to je
ono što poslednji put čuću od tebe.
Reci mi,
pa makar i slagala,
da zaboravićeš sve.
Sve reči,
sve slike,
sve boje,
sve što naše nekad bilo je.
Jer ne želim da vidim
da iz tvog osmeha
suze izmile,
pa makar i sporo,
kao dan, kao vreme...
Kao vreme koje za nas
prošlo je.
Voda je kapljala sa zidova
kad odložio sam nož na pod,
a zatim ga stavio u usta, među zube
i zagrizo.
Zid stoji,
a sat kuca.
Sedeo sam na kolenima dole
i posmatrao sam vreme kako ide,
posmatrao sam sat kako kuca.
Odjednom je vreme postalo živo,
odjednom kao da je dobilo oblik i sliku,
i dobilo je ime.
Mogao sam da ga dohvatim
i da razgovaram s njim.
Skočio sam u vis,
pružio ruku
i posegnuo za vremenom.
Al' ono me je bacilo,
i odjednom sam klonuo
i opet potonuo
u vrtlog.
U slova.
U ništa.
***
Crna voda.
Sliva se sa zidova
pravo na pod.
Na podu ja
i moja podsvest,
i vreme teče polako,
vreme teče brzo
kao voda.
Vadim nož iz usta
i vraćam ga na pod.
Dopuštam da voda
kane mi u oči,
da teče iz njih
i kvasi mi lice,
slana kao suze.
Slana kao more...
Voda teče,
voda sliva se...
Voda teče polako
telom mojim.
Ja ustajem,
zatvaram sva vrata
da ne može da izađe.
Ja kažem: "Ostani."
Voda preplavljuje
sveće i zidove,
i cveće i drveće
i podove.
Ja tonem dok hodam
valovima sopstvenih suza.
Ja tonem dok hodam,
ja tonem dok spavam
i dišem,
dok čekam da vreme
proleti kraj mene i kaže
da život konačno prošao je.
I uzimam nož sa poda,
dok moje telo obavija voda
i ulazim u vodu...
I stavljam nož među zube...
I posmatram sat kako kuca...
I posmatram...
Stajala je nepomično tamo negde iza zida.
Lepa, tajanstvena.
Nikom je nikad nisam pokazivao.
Niko je nikad nije video.
Nikada neće.
Jer ona je samo moja.
Stajala je sakrivena,
dubokih crnih očiju smejala se
svim mojim tajnama.
Svim mojim patnjama.
Nikad joj nisam zamerao,
jer jedinu ružnu istinu o meni
znala je samo ona.
Samo ona znala je
kakav mrak ume da probudi
ranjeno ljudsko srce.
Pokušao sam više puta da ga
iščupam, bacim na onaj stari drveni pod
koji svojom škripom mamio je jezu u mom telu,
i zgazim,
da ga više nema,
da postanem slobodan.
Ali nisam mogao.
Ona ga je uzela,
ona ga je sakrila
u dubini svojih očiju.
***
U dubini njenih očiju
video sam se.
Video sam svoj mrak.
Video sam nekog tamo mene
koga uporno odbijao sam da upoznam.
Da prepoznam.
Pokazala mi je san
koji nisam ni znao da sanjam.
Iluzija.
Gledala me je
kao da prkosi,
kao da pokušava da
iščupa iz mene sve ono
što namerno zaboravljao sam
da imam.
Osvojila me je.
Zanimljivo kako čovek od svega što može da izabere,
izabere uvek ono sebi sličnom.
Ljudsko biće krupan ego poseduje.
Ona je primetila.
***
Uzeo sam je sa zida i poljubio,
a zatim bacio na pod.
Ona razbila se u komade,
na milion komadića stakla,
koji igrali i zveckali su dole,
a boja se razlivala i razlivala
i razlila se svuda po podu
dok nisam plivao u njoj.
Dok se nisam davio u njoj.
Nisam mogao da podnesem da imam još jednog sebe.
Nisam mogao da je podnesem.
Razbio sam je.
Ja razbio sam se.
Moja slika u njenoj,
njena slika u mojoj slici,
razbila se.
Sa onim što imam
mogu raditi šta hoću
i niko me neće odgovoriti od toga.
Moj izraz lica izgubio je boju.
Moje ruke izgubile su svoje pokrete.
Moj glas postao je tuđ glas.
Njen glas.
Ali nje nema više,
njen lik se izgubio
u vrtlogu boja,
u igri sitnih parčića stakla
što igrali su valcer
po podu, po plafonu,
u ormanu,
po zidovima,
dok nisu nestali,
negde dalje,
dalje od mojih očiju
da ih više ne gledam,
tamo negde iza zida.
