Buđenje

 


Spavaš, ležiš,
uzdišeš, izdišeš
dok ljubav putuje tvojim
disajnim putevima.
Osmehuješ se u snu.

Misli su ti se uplele
u vlasi nečije duge kose
a ti pokušavaš da se otpetljaš;
i pišeš reči,
mnogo reči.
Opisuješ ljubav, sunce, kišu,
pišeš o livadama, vetrovima
i pihtijama od prekjuče,
o kafi; o tome
kako ti nedostaje da vidiš...

Ali livade ne čuju.

Vinuo si se negde
daleko, daleko.
Sada hodaš.

Livade oplakuju ime koje tako nečujno dozivaš.

***

Kažeš, mnogo ti nedostaju reke.
Slušao si nekad talasanja
i način na koji je voda
gutala kamenje
i tvoje nožne prste,
samo nisi video ribice
ali osetio si kako se odbijaju.
Pala je kiša
i morao si da odeš kući
gde te je čekala,
toplih ruku i nasmejanih očiju.

***

Pre podne je sunce ustalo sa proplanka
i popelo se na tvoje snene oči;
na njima tragovi sinoćne nostalgije,
polako otvaraš kapke
i miliš u neki novi život,
neki novi svet
u kome livade mirišu na sutra.

Dok padaš u maglu i gledaš život

Sediš uznemireno,
hvataš se za glavu
i čupaš za kosu.
I opet gledaš,
ništa nije savršeno ali
ovaj trenutak je tvoj.
Ovaj trenutak si ti.

Sveća koja polako gasi se
i mrak koji više ne vidi tvoj odraz.
Stojiš nad papirom, ispisuješ sebe,
jer papir najviše trpi, ali reči polako ponestaje...

Srećeš se sa mrakom,
oči u oči,
on govori stvari
koje možda ne želiš da čuješ.
Pogledaj ga duboko,
progutaj ga
i spavaćeš mirno.

Počinješ polako da se nadaš,
da grabiš šta ti život deli.

Ali jutro priča sasvim drugu priču.
Možda nije sve onako kako misliš.
Čini se da rosa ne kvasi baš tvoje lice
i da sunčevi zraci ne dopiru do tvog prozorskog okna.
Ti padaš u maglu, u sivo
i inje ledi tvoju kožu.

I uvek si se pitao
kog ukusa je život,
sada znaš,
našao si njegov sjaj.

Nije život ništa drugačiji od smrti.
On hvata
i baca te među zidove svoje,
hladno i nemilosrdno
tera te da se suočiš sa njim.
Tera te pobediš.

I nekad ne želiš da vidiš,
nekad ne želiš da si svestan,
ne želiš da znaš
da moraš da znaš.
Da moraš da pobediš.

I uvek posle misliš
da je moglo biti drugačije...