Moje noći, moje sne

Kada ostaneš sam
konačno moći ćeš da čuješ
sve misli
u drugima u sebi
kako noćni vetar diše
šapuće
možda hoće nešto da ti kaže.
Slušaj.

On je taj koji zna tvoje snove
kuda letiš kada sanjaš?
kuda šanjaš?
i tvoj izraz lica
kad niko ne gleda.
Pročitaj ih
videćeš more.

U moru tvoje bajke
koje sebi pričaš
eno ih, tonu
u beskrajno plavo
odakle je sve nestalo...
Ne gasite moje plavo!

***

Unutra, slike se nižu,
princeza koju nekad
spašavao si od ratnika
koji baca noževe u pravcu tvoje lađe
ti si dečak iz vode,
vratićeš se
jer kapetan tone s brodom.
Duboko biće tvoje zakopano blago
ti držiš ključ.
Ne gasite moje plavo!
Ne gasite moje noći!
Moje sne!

***

Plavooki mali stvor
budi se u zagrljaju peščanog sata.
"Opet vrtiš se u krug...
Idemo dalje..."
Pesak vremena guta te
razmišljaš kako da se vratiš nazad
odakle si došao
i započneš ponovo
ti si dečak iz vode
i ti stojiš za kormilom.
Promeni pravac.
Kreni za vetrom.
Promeni se.

***

Sada ostaješ sam
pogledom pratiš ono što nestaje iza tebe...
Ono što nemaš to više nije bitno...

Dokle

Ispijen u sobi
čekam sledeći trenutak
Onaj glas
iz daljine
koji kaže da ga pratim
Izlizane slike
na mome zidu pamte
šta sam bio nekad i u šta
pretvoriti se nisam hteo nikad.

Ja sam pokleknuo pred talasima mora
Kao stenu, zapljuskuju me sa strane
i sva ta pitanja, na koja besmisleno ćutim
zanemela su preda mnom
k'o bela hartija u koju gledam
Tupo i umrlo.

Ja sam ostao da stojim
više se ne uzdižem, niti tonem
Nebo je samo pojam, viši cilj
do kojeg stižu samo oni
koji se pred suncem nikad nisu srušili.

Je li krivo vreme
koje me je ubilo
ili ja što kazaljke
nisam sam pokrenuo
Jer ja sam samo nula,
ni kraj, ni početak
nikad nisam dostig'o,
samo kružim
ni blizu, ni daleko...

Ja sam gospodar svoje pesme
ona zna kuda moje srce tone
kuda strepi kada gleda u visine
Al' svaka prepreka baca me nazad
u ono mesto u kome nikad više

Slobodan,
onaj kavez odakle gledam
odakle čekam
Onaj glas iz daljine
da ubije
da odnese
sve u meni odavno umrlo.
Tupo i umrlo.

Sam svoj saveznik

Da li da pokleknem?
Da li da se pokrenem?
Život je reka.
Hoću li je sustići?
Dišemo kroz suze,
hodamo, padamo
ovaj svet, zauvek naš
a opet otet.

Svako u tuđoj zemlji
pokušava pronaći svoj fosil.
Bespomoćnih pogleda
koji ne znaju još ko smo
večito gazimo tu gde jesmo
dopuštamo tuđim rukama
da nam pokažu gde smo.

Vreme će jednom ustati
progutati
sve naše reči,
lažne nade koje krojili smo.
Vreme će izbrisati
sve ćupove od zlata
na kraju duge
koje sanjaš
u kavezu užasa i straha
koji sam stvorio si...

Ne, nisu Oni krivi
ne kuni ih
svoje jade svako bira sam.

Niko ti nije rekao
da će izgledati ovako
ti si to oduvek znao.

Mnogo praznih trenutaka
u ambis je bačeno
daleko, u zaborav
daleko, od sebe
U sopstveni ponor.
Mnogo praznih trenutaka
koje poričemo
ostavljamo k'o da nisu naši.

Sjaj na nebu koji gledaš,
sjaj na nebu koji pratiš
samo je odsjaj mraka koji te očekuje.
Ti si sam svoj saveznik,
uvek bio,
zadrži to u svojim rukama.

Dobar dan

Dobar dan
stavi senku ispod obraza
upali šibicu
Danas je mrak
obuci svoje reči u šareno
i nauči korake da govore...

Dobar dan
ja neću da umrem zbog tebe
niti me je briga
nisam heroj
ali možda mi ti možeš pomoći.

Ne, nisi ti ništa drugačije od svoje vrste
svačija senka izgleda duže kad je svetlo
i svi smo šareni k'o pajaci
i svakog ogledalo podjednako prezire.
Ugasi svetlost, uništi dan,
dan je samo noć u boji,
dan te samo sprečava da vidiš.
A služi za sve ostalo.

Nisi stvorio ovaj svemir
i ovu planetu
da li možeš ne znam, niti je bitno
zanima me
možeš li da kažeš sebi
da si samo ljudsko biće
čije srce pumpa krv
čije oči liju suze
nisi robot, ni mašina.
Svemoćan pred mravinjakom
samo treptaj si pod suncem.

Hrabar čovek je samo
kada ume da prizna
da zna šta je strah.
Ko si ti kad misliš
da znaš svaku tajnu ovog sveta?
Iscedi me, nisam kamen.

Dobar dan
gore kapke, pred tobom je svet
strpaj svoje nesvarene snove
nazad u krevet
i okreni novi list
prstima umrljanim od mastila
dušom umrljanom od čađi.

Nisi ti ništa drugo no običan čovek
nisi poslat sa nebesa da promeniš svet
već da promeniš sebe.
Al' svačija senka izgleda duže kad je svetlost
i svi smo mi šareni k'o pajaci
na paradi mediokritetskih govana
i svi nešto znamo, svi nešto umemo
al' malo toga zaista razumemo.

Dobar dan
dan je samo noć u boji
ugasi svetlo
u mraku pronađi svoju izgubljenu senku
a možda te i ona sama pozove.
Poželi joj dobru noć.

Za narandžastim horizontom

Napuštam sve,
bez okreta, bez osvrta,
za narandžastim horizontom.

Sunce se cedi, daleko, gde želim da budem.
Drveće savija svoje grane dok prolazim,
krećem se slobodno, letim vazduhom
dok put nestaje pod mojim nogama.

Napuštam sve,
napuštam vas,
bez pozdrava, bez odaziva.
Livade oplakuju ime moje,
ime koje tako nečujno dozivaš.

Ali to nisam ja.
Niti je moja senka ono što vidiš
kada me pogledaš.
Ja sam jesen,
ja sam reka,
tvoja kiša.

Tvoje suze
dok gledaš negde u daljinu
i nadaš se,
čekaš...
Gledaš u zvezde,
one čuće te.
One znaju tvoj bol.
One vide.

Ja napuštam sve.
I tvoju jesen, reku,
i toplu kišu.
Tvoje suze zauvek u mojim očima.

Kontejner

U kontejneru sopstvene besmislice
pronalazim radost,
van granica sivila dosadnog sveta.
Možda sam lud,
možda me ni svrake ne vole,
al' nisam ništa.

Dalje od svega
pronalazim moje sve,
od vremena krojim priču
i šaljem je u vetrove,
i udišem smeh,
vraćam ga u život.
I nikad se ne budim prašnjavih kapaka, ne.

Koncentracioni logor (Očekujući Godoa)

Očekujući Godoa
u ludačkoj košulji
rekoh
taj film danas nećete gledati.
Jer Godo neće doći.

Korumpirani političar
prevrće neke novine na TV-u
a ja samo gledam u njega
i smejem se,
on će da mi menja svet i poredak,
neće on moj svet
a neću ni ja njega u istom.

Jedino što mi smeta jesu
ovi gadni komarci
(primećujem čudnu promenu
u mom rukopisu)
grdilo komaraca
ometaju me dok dišem
golicaju moje disajne puteve
koje već pomenuh u jednoj pesmi
ne pada mi ništa na pamet.

Nešto nešto koncentracioni logor
u koji ću da potrpam
sve komarce
i sve korumpirane političare
i stare bušne čarape koje ni ne nosim.

Supa za doručak

Blistavi osmeh sa moga lica
se topio
dok sam pokušavala da se izvučem
iz crne pukotine.
Poslao si srdačan pozdrav
iz svemira
odakle te nikad neću pronaći.

Probudila sam se nakon sna
i tako zurila u plafon
ulica je vrištala s početkom novog dana
zvala u pomoć
besni vozači
i ljudi koji su spremni da poginu
i ljudi koji su spremni da pomognu
ljudima da poginu.

"Više nikad neću jesti supu za doručak",
rekla sam sebi
a vrtlog sirena
koči! pazi! sudar!
priredio mi je svečanu uspavanku.

Četiri kratke

Ostani

Autobus prolazi.
Tvoja figura se polako udaljava
od mojih očiju.
Pašće mrak,
a ja ne želim da se vratim
svojoj kući.

Slep

Poredio sam bulke
sa tvojim usnama.
Rekli su mi da lažem
ali šta ja znam kad ništa ne vidim.

Čežnja i poricanje

Nemam na koga da pomislim
kad čujem odjeke patetične tugaljave muzike.
Gledam sijaset zgrada i puteva
i nadam se dobrom.
Blagi prolećni mirisi
bude u meni sliku tvojih očiju.

Bunt

Prljava stakla na mom prozoru,
prljavi ljudi na ulici.
Pejzaži gube svoj trag u mojim očima,
nastavljam napred
i ne gledam iza sebe.

Smrt pred mojim vratima

Smrt se tiho šunja pred mojim vratima.
Zove me. Priča mi nešto
o besmislu mojih stihova.
Pa onda odjednom zaćuti.
Čujem je kako razmišlja.
Hoću li je pustiti unutra?

*autor ove pesme nesvesno zbog estetike stihova odjednom Smrću menja pol bez njene/njegove prethodne dozvole*

U momentu grobne tišine
otvaram vrata.
"Ne, opet Jehovini svedoci",
pomislim. Ili ne?
Traži od mene malo vegete,
kaže, treba mu za supu.
Zadržavam ga jednom šoljom čaja.
I započinjem razgovor.

Ljubav 3

Tvoja kosa
na mom licu.
Moj osmeh
i tvoj obraz.
Prosuto vino na podu
i sok,
ulepljen pod.
Opet treba da se čisti...

Ruke pune iluzija

Zajedljivi osmesi
nude nove duše iz doline očaja,
sa svojim lažnim rukama
primaju te u svoj svet.
Tamo se sve može prodati.

Prodaju se misli,
sreća i snovi,
nada, čekanje, smejanje.

I tako sa rukama punim iluzija
padamo, tonemo.

Nedeljno popodne

Hladna je moja soba,
još jedan prazan dan
obešen o moje trepavice
izvršava samoubistvo.

Zar su nedelje oduvek bile
ovako dosadne?

Cifre

Cifre se nagomilavaju
i nikako da stignu do kraja.
Zarobljena u prostoru i vremenu
ja čekam na sledeći trenutak.
Uzdišem i izdišem.
U pozadini ratna muzika.
Sutra je ponedeljak.

Simfonija Vrt

U ritmu otkucaja kazaljki sata
hodaš svojom livadom
čuješ kako zvona zvone
nešto se bliži.
Kompozicija života podariće ti osmeh.

Sediš u travi i čekaš kišu
približava se zvuk.

Muzika noći mili ti kroz obraz
uzimaš zemlju, dodiruješ tlo
osetićeš uspomene pod prstima.
Kamen koji nekad ljubio si
pružiće utehu.

Ako ti se čini da vidiš mrak
ti gledaj u svetlost.
Ubrzo vetar odneće sve
i ostaće sjaj.

Odjednom se nalaziš u vrtu
susrećeš i mene i sebe
u pozadini lete ptice
ima ptica
one najavljuju dolazak nečeg novog.
Osluškuješ simfoniju.

Atentat na proleće

Sanjala sam te.

Govorio si nešto pametno
a onda si pohvalio moju kuhinju,
videli smo se na klupi,
dok sam ja planirala atentat na tebe.
Ništa nisi znao o tome.

Onda smo bili na livadi
i na železničkoj stanici,
švercovala sam grisine,
one u crvenom pakovanju.
Ali sve je to samo proleće.

Pogledala sam u nebo.
Nije bilo čisto kao inače.
Spremala se neka čudna oluja
i kao da smo čekali nešto.

Poslednji dan u životu.
Poslednji dan sa tobom.

Prvi put sam te sanjala
kako imaš ruke kao salame.

U snu me nisi zaboravio.
Ja te neću zaboraviti.

Jedan

I ne znam da li sanjam...
Da li bliži se dan?
Da li još uvek čekam?
Ne znam ni sam.
U ovoj ćeliji od plača i bola
već video sam sve,
i dovoljno.

Gomila kostiju u ćošku, kraj rešetaka,
dao sam svakoj po ime
da znam kojom ću
prekinuti sve,
završiti,
čisto da vidim
da li još uvek
stalo mi je.

Sat već odavno
zaustavio je svoje kazaljke.
Dani urezani u moju kožu
više ne znače ništa,
vreme i dalje stoji.
Vazduh oko mene
dobio je noge,
postao je živ, nepodnošljiv,
zaudara na stvarnost,
jedino što oko sebe ne želim da vidim,
jedino što oko sebe vidim.

Paučina je odavno
okovala moje oči,
slep od tmine.
Postoji nada.

Svetlost

Čovek bez lica otvara vrata,
udiše svetlost,
skrivenu daljinu.
Prljav od krvi, blata i stvarnosti
novim pokretom promeniće svet,
pogledaj ga.
Ti ćeš ga prepoznati.

Otvori prozor,
u novu daljinu,
pronaći ćeš moć.

Crveni gavran
na rubu tvoga srca.
Očisti me,
probudi me.
Zariva kandže duboko, u meso,
skreće mi misli sa bola
koji donosi spoljašnji svet.
Probudi me.

Čovek bez lica
otvara vrata,
ugosti ga.
On prepoznaće te.
Skinuće trnje sa tvojih ramena,
ponovo ćeš moći da osetiš.

Otvori oči,
u novu daljinu,
ponovo videćeš
Svetlost.

Zaustavi zaboravi zapamti zaboravi

Sve je ovo samo jedno ludilo.
Molim te zapamti. Zaboravi zaboravi.
Ništa ne razumem ovaj svet oko mene
baciću se sa terase ako se ne okrene.
Ako se ne pokrene pokrene pokrene.
Zapamti zaboravi zaboravi zaboravi.

Ovaj krug vidim samo ja
ovaj krug vidim samo ja
zaustavi zaustavi zaustavi zaustavi.

Kompletna slika postaje mi mutna
kuda se svi kreću ništa ne razumem
a svi idu gde i oni
i svi vole što i oni
i svi oni i svi oni
i svi oni kao oni.
Da li znam taj svet?

Ovaj svet vidim samo ja
ovaj svet vidim samo ja
zaboravi zaboravi zapamti zaboravi.

U magli želim da te nađem
želim da pronađem taj glas
glas koji me budi budi
ono što zauvek pamtiću.
Glas koji me budi iz ovog ludila
zaustavi zaustavi zaustavi zaustavi.
Zaboravi.

Dok sam slediš svoju pticu i letiš za svojim snovima

Napravi korak, dva
dalje
za svojom pticom
vini se u nebo.

Sunce je gore,
ti opećićeš se.

Sve postaje živo i opipljivo
dok sanjaš,
probudi se
i vini se u nebo.

Sunce je gore,
čeka na tebe.

Svetli zraci koji gledaju u tebe,
sada ti nastupaš.