„Jednog dana dobiću krila“,
rekao je smešeći se
dok gledao je nebo.
I kako su oblaci igrali svoju igru,
on čvrsto je verovao.
„Jednoga dana imaću nebo.
Zagospodariću nebom,
ono biće moje.
Ukrotiću oblake.
A onaj lepi paperjasti oblak
zvaće se po meni.“
Dan za danom prolazio je,
a on posmatrao je ptice.
Jata ptica.
Kažu, vetar ih vodi
negde daleko,
negde gde sunce sija jače.
Želeo je da pođe sa njima.
„Poljubiću mesec,
kad sunca ne bude bilo,
a zvezde će mi se klanjati.“
On želeo je,
verovao je,
dobio je svoja krila,
poleteo je.
„Zdravo,
ja sam dečak koji leti“,
reče on dok plesao je nebom,
ali nebo nije znalo njegov jezik
i nije ga slušalo.
„Jednom,
vladaću nebom...“
Ali nebo nije kraljevstvo
da ima svoga kralja.
Nebo nema vrata
da ih neko zaključava.
Nebo je večno.
Nebo nije znalo njegov jezik
i nije ga slušalo.
„Zdravo,
ja sam dečak koji pada“,
reče on dok nosio je
svoje želje,
svoje snove,
nigde, pod oblake,
negde, nad oblacima...
„Jednog dana dobiću krila“,
rekao je smešeći se
dok gledao je nebo.
I kako su oblaci igrali svoju igru,
on čvrsto je verovao.
I dalje veruje.
Inspiracija: Regina Spektor - Lacrimosa
