Tiha je noć, igrajmo se

Mrtvi pesnik
započinje svoje tiho putovanje
u zemlju iz koje rastu beli jorgovani
Novo kraljevstvo koje čeka da bude osvojeno
Osmesi unesrećenog pajaca
Prizvuci plača iz dubine stena
One ne umeju da govore
Besmisleno je

Tiha noć u početnim stihovima
propale lutalice
propalog grada
Traga za srećom
za izgubljenim smislom
Da li će se ikada vratiti

Besana noć u srcu
besane oči koje gledaju u mesec
nedostižnu veličinu
Milion puteva
postoji li pravi?
Odande vidi se sve
Možda će pronaći svoju izgubljenu kuću

Pokucaj tiho na moja vrata
jedino me ti možeš videti
Meseče plavi
ti si ja

***

Hodamo peskovitim stazama
tumaramo
bez cilja
Hajdemo napolje
igrajmo se
Kao da je to jedino što nas može spasiti
od svega
od nas
Igrajmo se
Dugo, dugo

Kopamo po prašini
pronaći ćemo skriveni sjaj
nešto kao zvezda
kao sjaj oka
Pogledaj me
Duboko, duboko

Svojim ćutanjem reći ću ti
sve što si ikada hteo da znaš
Podelićemo zvezde sa neba
kao bombone i keks
kao braća život

Igrajmo se svega
Dugo, dugo
Tiha je noć

Oblak

Voleo sam oblak
Voleo sam oblak u daljini
i gledao ga kako igra
nebom, krišom
u tišini
Bojao sam se da će otići od mene
i nestati sa poslednjim trzajima vetra
Bojao sam se da će otići
i nestati
kao i svi ostali

Taj oblak
menjao je boje kako menjao se dan
i gasilo se sunce
Ja nisam želeo da ga dotaknem
Bojao sam se da će otići od mene



Već sa prvim dolaskom jutra u moj grad
nebo je promenilo svoju pesmu
želeo sam da ode od mene
Moj oblak i moje sve
Voleo sam da gledam kako svet nestaje
i prolazi pored mene
Divna slika puna novih tonova
raspadala se u komade
kao krhka staklena figura
A ja sam samo stajalo
i gledao kako tone

Srce napravljeno od kamena
trpelo je nove poraze
Tuga ocrtana u očima se ne menja
ona uvek ostaje ista
i ostaje zauvek

Kao hrabri crni vitez
koračao sam u nove pobede

Drvo

Bela magla
spušta se preko tmine
miris spokoja
šumi kroz tvoje šuplje telo
Dodiruješ vazduh oko sebe
pokušavaš da ga uhvatiš
poput leptira
poput ptice koju juriš
kroz sneg

Diši
tvoj dah prostire se nebom
Diši
Sneg će pasti na sve nas
uskoro
sve će biti samo belo

I tvoje srce
i tvoja tuga
i tvoj dom

Podižeš se na prste
da dohvatiš oblak magle
Još uvek je visoko
ali to ne znači
da nikad nećeš moći
Sve počinje od jednog malenog uzdaha



Posmatraš pejzaž
voleo bi da ga podeliš sa nekim
Suza u tvom oku nije stvarna
ti se u stvari smeješ
al’ ona sliva se niz lice
i ledi je mraz

Ova slika
tako večna
stajaće mirno u tvom srcu

Poželi život

Dok lišće pada lagano na tvoja ramena
želiš da ispričaš nekome njegov šapat
koji miluje ti uho
i lebdi
Zaspaćeš sada u naručju prirode

Ova slika
tako večna
zaspaće mirno u tvom srcu



Probijaš se kroz granje
ono seče ti kožu
kap boje na zamrznutu sliku
Vreme prestaje
zaustavlja proces starenja
dok gledaš u drvo
Ogromno drvo
kao da je besmrtno
uči te o životu

Zagrlićeš drvo
zamislićeš na njemu pticu

Mrak

Slika pulsira
mozak se kikoće dok se ne rasprsne u komade
dodir od kojeg zastaje dah
proždire misli
misli gone i stežu
pokušavam da dišem
reči su umrle

Zadirem duboko
u samo jezgro mraka
Probušiću ga
kao balon
nek' procuri sva gorčina
i rastopi sve što nekad mislilo je da postoji

Samo mrak je istina
u mrak samo verujem
i u njega se kunem

***

Prazna soba
ja sedim u ćošku
i posmatram prostor
u kome se budim
Osluškujem treptaje nesvesnoga bola
prstima krvavim razdvajam vazduh
Odavde
ja sve vidim
i sve je odavno propalo

Mokar zid
šrkipe zubi
miris memle
hladan pod
Ja pokušavam da čujem
kako odlazi moja svest
i prolazi pored mene

Težak vazduh spušta se na moja leđa
ja želim da ga okusim

Kao da je sve to zaborav
mirno kruži ovaj svet...

***

Ja nikad ne bih sanjao
da mi neko nije rekao

Dižem ruke ka nebu
lomim kazaljke
širim krila, letim
da sreća mi ne pobegne
Opet sam zakasnio
opet brišem sve oko sebe

Opet nem, ne progovaram
al' neko će me čuti
siguran
da polako bliži se poslednji sat

Ja zaustavljam mrak

Kratke

Hiljadu dana
lutam
tražeći priču
Dozivajući pesmu
u tvom srcu

***

Pada mrak
a tvoje oči u njemu
sijaju jače
od bilo koje zvezde

***

Sneg polako pada
na tvoje bele obraze
Zatvaraš oči
i toneš u duboki san
Jecaj u daljini

***

Divan prolećni dan
putuje latica trešnjinog cveta
i viori se na vetru
Ispred jedne kuće
u podne
obesio se čovek

***

Velika kuća
na napuštenom brdu
Ono duboko diše
dok hladan vetar
pozdravlja uvenuli cvet

***

Slušajući cvrkut ptica
pogledao sam u nebo
Zbogom

Moje noći, moje sne

Kada ostaneš sam
konačno moći ćeš da čuješ
sve misli
u drugima u sebi
kako noćni vetar diše
šapuće
možda hoće nešto da ti kaže.
Slušaj.

On je taj koji zna tvoje snove
kuda letiš kada sanjaš?
kuda šanjaš?
i tvoj izraz lica
kad niko ne gleda.
Pročitaj ih
videćeš more.

U moru tvoje bajke
koje sebi pričaš
eno ih, tonu
u beskrajno plavo
odakle je sve nestalo...
Ne gasite moje plavo!

***

Unutra, slike se nižu,
princeza koju nekad
spašavao si od ratnika
koji baca noževe u pravcu tvoje lađe
ti si dečak iz vode,
vratićeš se
jer kapetan tone s brodom.
Duboko biće tvoje zakopano blago
ti držiš ključ.
Ne gasite moje plavo!
Ne gasite moje noći!
Moje sne!

***

Plavooki mali stvor
budi se u zagrljaju peščanog sata.
"Opet vrtiš se u krug...
Idemo dalje..."
Pesak vremena guta te
razmišljaš kako da se vratiš nazad
odakle si došao
i započneš ponovo
ti si dečak iz vode
i ti stojiš za kormilom.
Promeni pravac.
Kreni za vetrom.
Promeni se.

***

Sada ostaješ sam
pogledom pratiš ono što nestaje iza tebe...
Ono što nemaš to više nije bitno...

Dokle

Ispijen u sobi
čekam sledeći trenutak
Onaj glas
iz daljine
koji kaže da ga pratim
Izlizane slike
na mome zidu pamte
šta sam bio nekad i u šta
pretvoriti se nisam hteo nikad.

Ja sam pokleknuo pred talasima mora
Kao stenu, zapljuskuju me sa strane
i sva ta pitanja, na koja besmisleno ćutim
zanemela su preda mnom
k'o bela hartija u koju gledam
Tupo i umrlo.

Ja sam ostao da stojim
više se ne uzdižem, niti tonem
Nebo je samo pojam, viši cilj
do kojeg stižu samo oni
koji se pred suncem nikad nisu srušili.

Je li krivo vreme
koje me je ubilo
ili ja što kazaljke
nisam sam pokrenuo
Jer ja sam samo nula,
ni kraj, ni početak
nikad nisam dostig'o,
samo kružim
ni blizu, ni daleko...

Ja sam gospodar svoje pesme
ona zna kuda moje srce tone
kuda strepi kada gleda u visine
Al' svaka prepreka baca me nazad
u ono mesto u kome nikad više

Slobodan,
onaj kavez odakle gledam
odakle čekam
Onaj glas iz daljine
da ubije
da odnese
sve u meni odavno umrlo.
Tupo i umrlo.

Sam svoj saveznik

Da li da pokleknem?
Da li da se pokrenem?
Život je reka.
Hoću li je sustići?
Dišemo kroz suze,
hodamo, padamo
ovaj svet, zauvek naš
a opet otet.

Svako u tuđoj zemlji
pokušava pronaći svoj fosil.
Bespomoćnih pogleda
koji ne znaju još ko smo
večito gazimo tu gde jesmo
dopuštamo tuđim rukama
da nam pokažu gde smo.

Vreme će jednom ustati
progutati
sve naše reči,
lažne nade koje krojili smo.
Vreme će izbrisati
sve ćupove od zlata
na kraju duge
koje sanjaš
u kavezu užasa i straha
koji sam stvorio si...

Ne, nisu Oni krivi
ne kuni ih
svoje jade svako bira sam.

Niko ti nije rekao
da će izgledati ovako
ti si to oduvek znao.

Mnogo praznih trenutaka
u ambis je bačeno
daleko, u zaborav
daleko, od sebe
U sopstveni ponor.
Mnogo praznih trenutaka
koje poričemo
ostavljamo k'o da nisu naši.

Sjaj na nebu koji gledaš,
sjaj na nebu koji pratiš
samo je odsjaj mraka koji te očekuje.
Ti si sam svoj saveznik,
uvek bio,
zadrži to u svojim rukama.

Dobar dan

Dobar dan
stavi senku ispod obraza
upali šibicu
Danas je mrak
obuci svoje reči u šareno
i nauči korake da govore...

Dobar dan
ja neću da umrem zbog tebe
niti me je briga
nisam heroj
ali možda mi ti možeš pomoći.

Ne, nisi ti ništa drugačije od svoje vrste
svačija senka izgleda duže kad je svetlo
i svi smo šareni k'o pajaci
i svakog ogledalo podjednako prezire.
Ugasi svetlost, uništi dan,
dan je samo noć u boji,
dan te samo sprečava da vidiš.
A služi za sve ostalo.

Nisi stvorio ovaj svemir
i ovu planetu
da li možeš ne znam, niti je bitno
zanima me
možeš li da kažeš sebi
da si samo ljudsko biće
čije srce pumpa krv
čije oči liju suze
nisi robot, ni mašina.
Svemoćan pred mravinjakom
samo treptaj si pod suncem.

Hrabar čovek je samo
kada ume da prizna
da zna šta je strah.
Ko si ti kad misliš
da znaš svaku tajnu ovog sveta?
Iscedi me, nisam kamen.

Dobar dan
gore kapke, pred tobom je svet
strpaj svoje nesvarene snove
nazad u krevet
i okreni novi list
prstima umrljanim od mastila
dušom umrljanom od čađi.

Nisi ti ništa drugo no običan čovek
nisi poslat sa nebesa da promeniš svet
već da promeniš sebe.
Al' svačija senka izgleda duže kad je svetlost
i svi smo mi šareni k'o pajaci
na paradi mediokritetskih govana
i svi nešto znamo, svi nešto umemo
al' malo toga zaista razumemo.

Dobar dan
dan je samo noć u boji
ugasi svetlo
u mraku pronađi svoju izgubljenu senku
a možda te i ona sama pozove.
Poželi joj dobru noć.

Za narandžastim horizontom

Napuštam sve,
bez okreta, bez osvrta,
za narandžastim horizontom.

Sunce se cedi, daleko, gde želim da budem.
Drveće savija svoje grane dok prolazim,
krećem se slobodno, letim vazduhom
dok put nestaje pod mojim nogama.

Napuštam sve,
napuštam vas,
bez pozdrava, bez odaziva.
Livade oplakuju ime moje,
ime koje tako nečujno dozivaš.

Ali to nisam ja.
Niti je moja senka ono što vidiš
kada me pogledaš.
Ja sam jesen,
ja sam reka,
tvoja kiša.

Tvoje suze
dok gledaš negde u daljinu
i nadaš se,
čekaš...
Gledaš u zvezde,
one čuće te.
One znaju tvoj bol.
One vide.

Ja napuštam sve.
I tvoju jesen, reku,
i toplu kišu.
Tvoje suze zauvek u mojim očima.

Kontejner

U kontejneru sopstvene besmislice
pronalazim radost,
van granica sivila dosadnog sveta.
Možda sam lud,
možda me ni svrake ne vole,
al' nisam ništa.

Dalje od svega
pronalazim moje sve,
od vremena krojim priču
i šaljem je u vetrove,
i udišem smeh,
vraćam ga u život.
I nikad se ne budim prašnjavih kapaka, ne.

Koncentracioni logor (Očekujući Godoa)

Očekujući Godoa
u ludačkoj košulji
rekoh
taj film danas nećete gledati.
Jer Godo neće doći.

Korumpirani političar
prevrće neke novine na TV-u
a ja samo gledam u njega
i smejem se,
on će da mi menja svet i poredak,
neće on moj svet
a neću ni ja njega u istom.

Jedino što mi smeta jesu
ovi gadni komarci
(primećujem čudnu promenu
u mom rukopisu)
grdilo komaraca
ometaju me dok dišem
golicaju moje disajne puteve
koje već pomenuh u jednoj pesmi
ne pada mi ništa na pamet.

Nešto nešto koncentracioni logor
u koji ću da potrpam
sve komarce
i sve korumpirane političare
i stare bušne čarape koje ni ne nosim.

Supa za doručak

Blistavi osmeh sa moga lica
se topio
dok sam pokušavala da se izvučem
iz crne pukotine.
Poslao si srdačan pozdrav
iz svemira
odakle te nikad neću pronaći.

Probudila sam se nakon sna
i tako zurila u plafon
ulica je vrištala s početkom novog dana
zvala u pomoć
besni vozači
i ljudi koji su spremni da poginu
i ljudi koji su spremni da pomognu
ljudima da poginu.

"Više nikad neću jesti supu za doručak",
rekla sam sebi
a vrtlog sirena
koči! pazi! sudar!
priredio mi je svečanu uspavanku.

Četiri kratke

Ostani

Autobus prolazi.
Tvoja figura se polako udaljava
od mojih očiju.
Pašće mrak,
a ja ne želim da se vratim
svojoj kući.

Slep

Poredio sam bulke
sa tvojim usnama.
Rekli su mi da lažem
ali šta ja znam kad ništa ne vidim.

Čežnja i poricanje

Nemam na koga da pomislim
kad čujem odjeke patetične tugaljave muzike.
Gledam sijaset zgrada i puteva
i nadam se dobrom.
Blagi prolećni mirisi
bude u meni sliku tvojih očiju.

Bunt

Prljava stakla na mom prozoru,
prljavi ljudi na ulici.
Pejzaži gube svoj trag u mojim očima,
nastavljam napred
i ne gledam iza sebe.

Smrt pred mojim vratima

Smrt se tiho šunja pred mojim vratima.
Zove me. Priča mi nešto
o besmislu mojih stihova.
Pa onda odjednom zaćuti.
Čujem je kako razmišlja.
Hoću li je pustiti unutra?

*autor ove pesme nesvesno zbog estetike stihova odjednom Smrću menja pol bez njene/njegove prethodne dozvole*

U momentu grobne tišine
otvaram vrata.
"Ne, opet Jehovini svedoci",
pomislim. Ili ne?
Traži od mene malo vegete,
kaže, treba mu za supu.
Zadržavam ga jednom šoljom čaja.
I započinjem razgovor.

Ljubav 3

Tvoja kosa
na mom licu.
Moj osmeh
i tvoj obraz.
Prosuto vino na podu
i sok,
ulepljen pod.
Opet treba da se čisti...

Ruke pune iluzija

Zajedljivi osmesi
nude nove duše iz doline očaja,
sa svojim lažnim rukama
primaju te u svoj svet.
Tamo se sve može prodati.

Prodaju se misli,
sreća i snovi,
nada, čekanje, smejanje.

I tako sa rukama punim iluzija
padamo, tonemo.

Nedeljno popodne

Hladna je moja soba,
još jedan prazan dan
obešen o moje trepavice
izvršava samoubistvo.

Zar su nedelje oduvek bile
ovako dosadne?

Cifre

Cifre se nagomilavaju
i nikako da stignu do kraja.
Zarobljena u prostoru i vremenu
ja čekam na sledeći trenutak.
Uzdišem i izdišem.
U pozadini ratna muzika.
Sutra je ponedeljak.

Simfonija Vrt

U ritmu otkucaja kazaljki sata
hodaš svojom livadom
čuješ kako zvona zvone
nešto se bliži.
Kompozicija života podariće ti osmeh.

Sediš u travi i čekaš kišu
približava se zvuk.

Muzika noći mili ti kroz obraz
uzimaš zemlju, dodiruješ tlo
osetićeš uspomene pod prstima.
Kamen koji nekad ljubio si
pružiće utehu.

Ako ti se čini da vidiš mrak
ti gledaj u svetlost.
Ubrzo vetar odneće sve
i ostaće sjaj.

Odjednom se nalaziš u vrtu
susrećeš i mene i sebe
u pozadini lete ptice
ima ptica
one najavljuju dolazak nečeg novog.
Osluškuješ simfoniju.

Atentat na proleće

Sanjala sam te.

Govorio si nešto pametno
a onda si pohvalio moju kuhinju,
videli smo se na klupi,
dok sam ja planirala atentat na tebe.
Ništa nisi znao o tome.

Onda smo bili na livadi
i na železničkoj stanici,
švercovala sam grisine,
one u crvenom pakovanju.
Ali sve je to samo proleće.

Pogledala sam u nebo.
Nije bilo čisto kao inače.
Spremala se neka čudna oluja
i kao da smo čekali nešto.

Poslednji dan u životu.
Poslednji dan sa tobom.

Prvi put sam te sanjala
kako imaš ruke kao salame.

U snu me nisi zaboravio.
Ja te neću zaboraviti.

Jedan

I ne znam da li sanjam...
Da li bliži se dan?
Da li još uvek čekam?
Ne znam ni sam.
U ovoj ćeliji od plača i bola
već video sam sve,
i dovoljno.

Gomila kostiju u ćošku, kraj rešetaka,
dao sam svakoj po ime
da znam kojom ću
prekinuti sve,
završiti,
čisto da vidim
da li još uvek
stalo mi je.

Sat već odavno
zaustavio je svoje kazaljke.
Dani urezani u moju kožu
više ne znače ništa,
vreme i dalje stoji.
Vazduh oko mene
dobio je noge,
postao je živ, nepodnošljiv,
zaudara na stvarnost,
jedino što oko sebe ne želim da vidim,
jedino što oko sebe vidim.

Paučina je odavno
okovala moje oči,
slep od tmine.
Postoji nada.

Svetlost

Čovek bez lica otvara vrata,
udiše svetlost,
skrivenu daljinu.
Prljav od krvi, blata i stvarnosti
novim pokretom promeniće svet,
pogledaj ga.
Ti ćeš ga prepoznati.

Otvori prozor,
u novu daljinu,
pronaći ćeš moć.

Crveni gavran
na rubu tvoga srca.
Očisti me,
probudi me.
Zariva kandže duboko, u meso,
skreće mi misli sa bola
koji donosi spoljašnji svet.
Probudi me.

Čovek bez lica
otvara vrata,
ugosti ga.
On prepoznaće te.
Skinuće trnje sa tvojih ramena,
ponovo ćeš moći da osetiš.

Otvori oči,
u novu daljinu,
ponovo videćeš
Svetlost.

Zaustavi zaboravi zapamti zaboravi

Sve je ovo samo jedno ludilo.
Molim te zapamti. Zaboravi zaboravi.
Ništa ne razumem ovaj svet oko mene
baciću se sa terase ako se ne okrene.
Ako se ne pokrene pokrene pokrene.
Zapamti zaboravi zaboravi zaboravi.

Ovaj krug vidim samo ja
ovaj krug vidim samo ja
zaustavi zaustavi zaustavi zaustavi.

Kompletna slika postaje mi mutna
kuda se svi kreću ništa ne razumem
a svi idu gde i oni
i svi vole što i oni
i svi oni i svi oni
i svi oni kao oni.
Da li znam taj svet?

Ovaj svet vidim samo ja
ovaj svet vidim samo ja
zaboravi zaboravi zapamti zaboravi.

U magli želim da te nađem
želim da pronađem taj glas
glas koji me budi budi
ono što zauvek pamtiću.
Glas koji me budi iz ovog ludila
zaustavi zaustavi zaustavi zaustavi.
Zaboravi.

Dok sam slediš svoju pticu i letiš za svojim snovima

Napravi korak, dva
dalje
za svojom pticom
vini se u nebo.

Sunce je gore,
ti opećićeš se.

Sve postaje živo i opipljivo
dok sanjaš,
probudi se
i vini se u nebo.

Sunce je gore,
čeka na tebe.

Svetli zraci koji gledaju u tebe,
sada ti nastupaš.

Buđenje

 


Spavaš, ležiš,
uzdišeš, izdišeš
dok ljubav putuje tvojim
disajnim putevima.
Osmehuješ se u snu.

Misli su ti se uplele
u vlasi nečije duge kose
a ti pokušavaš da se otpetljaš;
i pišeš reči,
mnogo reči.
Opisuješ ljubav, sunce, kišu,
pišeš o livadama, vetrovima
i pihtijama od prekjuče,
o kafi; o tome
kako ti nedostaje da vidiš...

Ali livade ne čuju.

Vinuo si se negde
daleko, daleko.
Sada hodaš.

Livade oplakuju ime koje tako nečujno dozivaš.

***

Kažeš, mnogo ti nedostaju reke.
Slušao si nekad talasanja
i način na koji je voda
gutala kamenje
i tvoje nožne prste,
samo nisi video ribice
ali osetio si kako se odbijaju.
Pala je kiša
i morao si da odeš kući
gde te je čekala,
toplih ruku i nasmejanih očiju.

***

Pre podne je sunce ustalo sa proplanka
i popelo se na tvoje snene oči;
na njima tragovi sinoćne nostalgije,
polako otvaraš kapke
i miliš u neki novi život,
neki novi svet
u kome livade mirišu na sutra.

Dok padaš u maglu i gledaš život

Sediš uznemireno,
hvataš se za glavu
i čupaš za kosu.
I opet gledaš,
ništa nije savršeno ali
ovaj trenutak je tvoj.
Ovaj trenutak si ti.

Sveća koja polako gasi se
i mrak koji više ne vidi tvoj odraz.
Stojiš nad papirom, ispisuješ sebe,
jer papir najviše trpi, ali reči polako ponestaje...

Srećeš se sa mrakom,
oči u oči,
on govori stvari
koje možda ne želiš da čuješ.
Pogledaj ga duboko,
progutaj ga
i spavaćeš mirno.

Počinješ polako da se nadaš,
da grabiš šta ti život deli.

Ali jutro priča sasvim drugu priču.
Možda nije sve onako kako misliš.
Čini se da rosa ne kvasi baš tvoje lice
i da sunčevi zraci ne dopiru do tvog prozorskog okna.
Ti padaš u maglu, u sivo
i inje ledi tvoju kožu.

I uvek si se pitao
kog ukusa je život,
sada znaš,
našao si njegov sjaj.

Nije život ništa drugačiji od smrti.
On hvata
i baca te među zidove svoje,
hladno i nemilosrdno
tera te da se suočiš sa njim.
Tera te pobediš.

I nekad ne želiš da vidiš,
nekad ne želiš da si svestan,
ne želiš da znaš
da moraš da znaš.
Da moraš da pobediš.

I uvek posle misliš
da je moglo biti drugačije...

Duga smeđa kosa

San, jutro, dan, strepnja, žudnja, san.
I njena figura uklesana u posteljinu.
Pogledala me je i imala je razmazanu maskaru
kada se probudila.
Crnom kafom započinješ još jedan dan
i cigaretom u uglu tvojih usana...
Voliš da ih prevrćeš prstima
dok pepeo istresaš na pod,
jak parfem, skupe haljine.
I pada mrak,
i njena figura dok pleše na mesečini
pred otvorenim prozorom.
Nije marila za tuđe poglede i tuđe požude...

Voleo bih da sam njen.
Ali ona ne želi nikoga.
Voleo bih da je imam.
Ali ona je isuviše slobodna,
nedodirljiva...

Noć prosipa svoje senke kroz naše prozore
i pitam se vidiš li još uvek zvezde
i jesu li iznad tvoga stana
ili vire pohotno kroz tvoje zavese.
Ti krećeš se polako
i sklanjaš zavese,
a tvoja glatka koža
upija svetlost meseca...

Voleo bih da sam njen.
Ali ona ne...

Uspavanka 2

Bacam zavese preko ovoga grada,
ja sam gospodar noći.
Doneću san u svoj grad,
odneću dan...

Ukrašću sunce
iz vašeg naručja,
iz vaših osmeha,
iz vaših pogleda.

Posuću zvezde po vašim očima,
ovaj grad mora da spava,
ovaj grad mora da...

U ritmu njihanja meseca
na nebeskom svodu
zaboravljenom od strane
vaših pogleda,
zaboravljenom od strane
vaših stremljenja...

Posuću zvezde na
zaspali grad
i odneću dan...
Ukrašću sunce.

Samo tiho...tiho.

Ugasiću sva svetla ovoga dana,
ja sam gospodar noći.

Kad jedan minut traje kao večnost

Mrtva tišina.
Gledam u trenutke bledo
kao da ništa ne razumem.
Rastavljam ih na komade
i tražim u njima smisao.

Gluva soba, stolica i sto.
Minuti koje pretvaram u sate
polako postaju nepodnošljivi,
tišina sve glasnija,
a tvoje lice sve poželjnije
tamo preko puta,
al' kad bih imao još jednu stolicu...

Pravim te od dima svoje osme cigarete,
na stolu vazu, u vazi uvelu ružu.
Vodimo neki besmisleni razgovor
o tome kako ljudi rado misle
o onome što nemaju
dopuštajući da ono što je tu
proleti pored zajedno sa izgubljenim vremenom.

I sopstvene misli polako počinju
da mi se priviđaju
negde van moje svesti.
Savest se podmuklo podsmeva
ko slika iz onog filma glavnom liku
i počinjem da se pitam
da li je sve ovo sudbina
ili sam sam zajebao stvar?

Ljubav 2

Knjige na polici,
gomila razbacanih misli,
nepojedena hrana na stolu,
ti i ja.

Govoriš mi kako ljubav je nezgodna,
ušunja se pod kožu kad je ne poznaješ,
kako nagriza dušu kao otrov
i isisava emocije...
Slušam, odgovaram ti pogledom,
jer reči na kraju završe negde tamo
gde ljubav ih ne poznaje.

Sedimo tako i dalje,
puni nekih čudnih briga i frustracija,
ruke nam se dodiruju,
pričao bih ja,
ali posle svega reči bi ostale
na nekoj polici razbacane.

I ne želim da kvarim momenat,
jer ljubav je nezgodna,
raspadne se u istom...

Scena kad ruke se odvoje
i pogledi raziđu,
a hrana ostane nepojedena.
Gomila razbacanih misli,
knjige na polici.

Slike

Besciljno šaram po prozoru
i vidim sjaj od uličnih lampi.
Zamišljam prizore
kakvi bi mogli da obasjavaju moj stan
dok tebe nema...
Lagana noćna muzika o bljutavoj romansi
iscrtava poslednje konture moje slike...

Ti ležiš na podu,
zamišljaš da zvezde
sijaju na plafonu.
Brojiš ih,
odbrojavaš dane, sekunde, sate...
Al' to nisu zvezde,
to je samo obično svetlo.
Privlače ti pažnju fotografije na zidu
i kako zrače nekom čudnom vedrinom,
al' one nisu tvoje... One nisu tvoje.
Ti slušaš tišinu,
a napolju negde krije se mesec.

Gasim i onu poslednju sveću
i odjednom sva svetlost nestaje.
Moja slika na prozoru i dalje je tamo
obasjana svetlošću ulične lampe.

Gasiš svoju poslednju zvezdu
i čuješ koračanje na ulici.
Smeješ se i toneš u san,
a na zidu vise tvoje fotografije...

Nedeljno popodne

U ćoškovima ulica
kriju se lica različitih osmeha
iz različitih priča
i svako ima nešto na umu
osim mene.

Samo sam tu i upijam boje,
slušam te priče
i od istih krojim svoje.
(Ni ne vidim da mi se reči rimuju,)
Ispred sebe ne vidim ništa
do tih istih ulica
i istih ljudi iz njihovih ćoškova.

Neki su tu da kupuju,
a neki da budu kupljeni,
dok neki bi da prodaju.

Ja ne preferiram ništa od navedenog,
al' nudim vam osmeh i par lepih reči
iako na kraju radije odlazim sam
dalje od svih vas.

Nedeljom obično sve se ućuti
i te ulice tad najčešće služe
za nakupljanje vazduha
i neprijatne tišine.
Ponekad prođem istim krajem i začinim ih
dosadom koju nosi nedeljno popodne.

Sunce 2

Tvoja haljina

na mom stolu

i biseri tvojih očiju

rasuti po mom osmehu

dok pogledom mrsim ti kosu

dok spavaš.

Danas nekako daleko je,

iako davno je počelo.

Jutro viri kroz prozor,

baca sjaj na tvoju kožu.

Napolju, pod terasom,

ljudi već uveliko ubijaju svoj radni dan,

iako svi umreće pre ili kasnije.

Neki će se baciti pod sledeći bus,

a neki će 'pak pod ovaj prvi.

***

Lupanje vratima

zaustavlja moj pogled

i menja mu pravac

ka tim istim vratima.

I pitam se otkud mi pare za kafu,

sunce opet gasi nam svetla

i priča se nastavlja svojim tokom...

Pada noć

Ti si moj najveći pad,
moj najveći bol,
moje najveće...
Sve.

Ja moram da idem.

I neću osetiti ni videti
kako se smeješ
dok rosa kupa se u tvom licu.
I neću se osvrtati
kad budeš rekla kako sve ovo
besmisleno je.
Jer jeste.

Uništiću i ono poslednje
nežno u tvojim rečima
i u mojim snovima.
Jer u nama ne vidim naš kraj.
Samo godine i godine zidanja
ljubavi od kamena.

Ti imaš svoj dan.
Iskoristi ga.
Ja sam svoj odavno ugasio.

Sunce

Sunce sa neba skuplja svoje zrake

nazad, ka sebi...

Ti skupljaš svoje stvari sa poda

i opet lupaš vratima.

Poplava misli u mojoj glavi

dok gledam noć na terasi

i ispijam svoju poslednju kafu.

Ove noći su tako glupe

i ova monotonija.

Moje misli su isprazne

kao i tvoje prisustvo u njima...

Ujutru sunce opet spušta

svoje zrake na zemlju.

Budim se i gledam kroz prozor

kako počinje novi dan.

Gledam kako prolazi

i kako koračaš ulicama

vukući teške torbe, vetar i tuđe poglede za sobom.

A kod mene i dalje stoji tvoja ogrlica...

Na zidu i dalje tvoja slika.

U mojim glupim ispraznim mislima i dalje ti.

Još uvek ti...

I dokle ti?

Ljubav

Ležimo na podu.
Tvoj pogled,
i moj pogled.
Tvoje ruke i moje ruke.
Noć iznad.
Sanjamo isti san.

Negde iza pramenova tvoje kose
kriju se oči.
Želim da vidim.
Želim da se smejem kao one
dok gledaju...
Ljubav...
Nek' sa tvojih usana proklizi još jednom.
Želim da čujem.

Tvoj glas...moj glas.
I jedno srce
koje kuca istim ritmom.
Da li čuješ?
Ono poznaje nas...

Isprepletani prsti
dok šetamo
i vetar šiba naša lica.
Trenuci koji popunjavaju
naše isprazno vreme...

Vodi me, vodi me
tamo gde suze ne znaju za nas.
Vodi me, vodi me i pomalo voli me
i ne misli ništa drugo.

Tvoj glas...moj glas.
I jedno srce
koje kuca istim ritmom.
Da li čuješ kako kaže:
"Ljubav"...
Da li čuješ kako misli:
"Ljubav"...

Da li misliš isto što i ja?

Kraj

Hoće li ikad izbledeti
tvoja slika sa mog zida?
Uspomene koje kriju se u njoj...
Kuda idu?

Kroz prozor samo vetar,
polako šunja se mojom sobom,
noć više ne miriše ni na šta
i ništa se ne menja.
Ničeg se ne sećam...
Ništa ne osećam...

Kiša
na mom ramenu.
Ruža
u tvojim rukama.
Ljubav
koja vene...

Šapući mi tiho kroz noć, kroz noć,
možda te i čujem.
Reci mi da nije ovo
samo još jedan kraj
i da vreme ne ide bezveze.
Reci mi da znam...

...Da ljubav koja vene
ne vene zauvek.

Kroz prozor

Sam u ponoćnim satima
sediš kraj prozora,
u potpunom mraku
tražiš utehu u svetlosti meseca
koji nebo obasjava noću
i ti onda vidiš…

Da ovaj svet isti je kao ta noć
i kao taj mesec.
Gomila mraka,
ne možeš videti svoj put.
Lutajući, lutajući…
Možda naiđeš na svetlost.
Ali pazi da ne izgubiš svog
srebrnkastog saputnika.

Sam u ponoćnim satima…
Sam u velikom gradu
gde najbolji čovekovi prijatelji
su asfalt i beton.
A možda i po koja zgrada.
U tim zgradama žive ljudi,
i možda te neko dok lutaš ulicama
tiho sa prozora posmatra.
I smeje se… I gleda…
I odlazi na spavanje…

I tako ide dan za danom…
U velikom gomili šaku stranaca posmatraš,
njihov pogled, njihov smeh tako živ…
Bar na prvi pogled… Rukuju se,
pozdravljaju, al' na kraju opet odlaze
jer žure, svako na svoj put…
I pitaš se ima li smisla…
Možda na kraju krajeva smisao
i nije tako bitan,
ali ti se i dalje pitaš…

Vraćaš se kući i po uobičajenom ritualu
stresaš odeću sa sebe i teturaš se
do svog sigurnog carstva,
tamo gde ste samo ti i tvoja nedodirljivost,
tvoj mali netaknuti svet.
Razmišljaš o stvarima,
negde van zidina mrtve svakodnevnice,
negde gde niko ništa ne mora da pita
i da misli o nekim nebitnim sitnicama
koje posle samo učine tebe manje bitnim.

Zatvaraš oči, zatvaraš svoja vrata
i kao da ti više ništa nije potrebno…
Ionako je sve sada samo beton…
Zatvaraš oči i čekaš,
iako ne znaš tačno šta,
ali budiš se povremeno
da pogledaš u mesečevu svetlost
koja sada skriva se negde iza zgrade,
ali nebo sija...nekako veličanstveno.
Suze ti se zacakle u očima.

U očima koje nisu znale za mržnju,
koje nisu znale za ljutnju, laži i prljave trikove,
a koje ipak želele su, nadale se,
možda više nego bilo koje druge oči,
da i one zasijaju tako snažno
kao mesec sakriven negde iza zgrade,
da ih neko posmatra noću
kao i one sada…
Samo da suze ne puste nikada.


Inspiracija: Lou Reed - Coney Island Baby

Ogledalo

Pogledaj u ogledalo
i videćeš nebo iza sebe.
Ono te čeka raširenih ruku.

Ptica smrznutih krila
gubi se u plamenu i pada
negde ispod oblaka,
ona poziva te u nebo.
Pokreni se,
pokreni se...

Podignute glave
čekam novi dan.
Kao da se budim prvi put,
posmatram ti lice,
čude me tvoje brige.
Tvoje uspavane oči
ne vide nove promene,
za tebe je sve isto,
za tebe je sve dosadno.

Nebo gori,
nebo se otvorilo.
Vidim sve boje
nad gradom se prelamaju
i kao da nijedan trenutak
ne pretiče me,
nijedna senka ne dotiče moj obraz.

Spušta se mesec na moje lice,
posipa san na moje oči.

Prateći svoje misli,
ti prolaziš kraj mene,
gledaš kako stojim
i gledam te.

I nastavljaš svoju priču,
i nastavljaš svoju priču...

Pogledaj u ogledalo
i videćeš nebo iza sebe...

U krug

Okrećem se i okrećem,
u krug, u krug, u krug,
kao na vrtešci.
Sve slike su iste na vrtešci.

Zavrtim se, pokrenem igru,
ali na samom kraju
početak me čeka
i opet budim se,
opet pravim prvi korak,
opet počinjem…

Iako znam da nisam sama
ljudi i dalje prave razlike.
Iako svi zajedno se vrtimo
opet kao da si sam.

Sve je ovo jedna muzička kutija,
vrtimo se u istom smeru,
pevamo istu pesmu.
Naviju nas
i radimo sve što požele,
hladno i bez osećaja,
sve u istom tempu.

I tako dok mehanizam ne pukne
i svi ne počnemo da pevamo
neku svoju pesmu.
Ali opet, kada se čuje
više različitih melodija
zvuk se kvari i lomi,
nestaje muzika.

Iako znam da nisam jedina
i dalje sam sama.
Iako svi zajedno pevamo,
melodije su uvek druge,
suprotne.
I svako na svoju stranu ide,
sam i bez harmonije…

Ljudi od prašine

Ljudi od prašine
tumaraju gradom
bez cilja, bez svog puta,
vetar ih nosi tamo
gde svetlost nema svoj sjaj.

Gledam kako prolazi dan
i kako sunce polako nestaje,
gubim vreme koje s vetrom
ide kraj mene.
Ne, nije mi važno više...

Monotonija u vazduhu,
puste su ulice,
ja čekam novi dan.
I dok svi spavaju,
ja otvaram oči i posmatram:

Kuda juri ovaj svet
ako nigde ne stiže?
Bilo danas, bilo juče
sve ostaje isto.

I nema vremena za strah,
i nema vremena za kajanje,
nema vremena za nas
jer vreme u stvari ne postoji.

Gledam tebe kako hodaš,
gazeći prašinu
hvatam poslednje sunčeve zrake.
Ti bežiš iz svetla u mrak,
ti bežiš od sebe!

Ti bežiš u svoj san,
tvoje oči ne žele da vide,
jer ovaj svet nema mesta za tvoj glas,
ovaj svet nema tvoj put...

Ljudi od prašine
tumaraju gradom
u prašini,
sve je tiho,
sve je nestalo sa vremenom.
Ja odlazim...

Crno

Još samo malo
Nosiću moju laganu
Crnu haljinu.
I šaputaću uz vetar
Ono što tebi neću reći
Nikada,
A vetar će to odneti
Dalje,
Negde iza oblaka,
Negde u visine,
Gde niko ne čuje
I niko ne vidi
Ništa.

A više ni ja neću znati,
Ni ti nećeš znati
To nešto
Što odjednom pretvorilo se
U ništa.
Mrak.

Belo

Šta se krije iza
Naših uzdaha
I neartikulisanih zvukova
Koji nalaze se
U vremenu između naših
Poslednjih izgovorenih
I nakon toga dodatih
Reči i rečenica,
Dok sedimo sami
U ovoj sobi i
Upijamo svežinu i belinu
Koje izlazeće sunce unosi u nju?

Tako nešto ostaje zaključano
Duboko u našoj podsvesti,
U mislima,
I mogu samo da pretpostavljam...

Crveno

Ali sat i dalje kuca.
Ako se zakačim nekako
Za kazaljku
I pomerim je unapred,
Hoće li se i vreme promeniti?

Čekam.
Tumaram negde
Između crnog i belog.
Ako dodam crvenu
Hoće li biti isto kao i sada?
Na crvenom zidu
Sobne dekoracije
Tako lepo izgledaju.
Želim da živim u crvenom.
Možda će onda biti i toplije?

~ Noćas ~

Noćas
dok su iskre vatrometa
odnosile nazad sve naše uspomene,
povlačile ih u neko drugo vreme
iza nas.

Noćas
još jednom seti se svega,
svih onih lica,
reči i pogleda
koji nestaju negde daleko
u vremenu,
kojih setićemo se i sutra,
kad sve ono što se zove juče
izumreće.

Noćas
dok posmatraš svetlost grada
sa druge strane ulice,
dok posmatraš zvezde na nebu,
gužvu na putu,
mesec i oblake
sakrivene negde u tami,
u tišini,
tamo gde ćemo se poznati
samo ti i ja.

Poželi da me vidiš
još jednom u onom juče,
između svetla i mraka
u naručju glasne tišine.
Poželi da me vidiš
u onom novom dobu,
u onom novom sutra,
i sutra, i sutra, i sutra...

Zamisli
želju od osmeha lica
što sijaju pod neonom,
izgovaraju neke beznačajne reči
i grle se

dok pred kamerom
beleže svoje uspomene.
Ti čuješ buku,
čuješ poljupce.
Zatvaraš prozore uz neke
bezvezne reči,
zaboravljaš bezvezne slike
skrivene negde u tami,
sakrivene u tišini.
Tamo gde ćemo se poznati
samo ti i ja.

Ja biću tu u tvom nemiru,
ja biću tu u tvom porazu.
Poželeću da te čuvam u onom juče,
poželeću da te volim u onom sutra.
Između svetla i mraka
u naručju glasne tišine.
Poželeću da te vidim,
poželeću da te imam
i sutra, i sutra, i sutra,
i sutra, i sutra...


Inspiracija: Nova godina