Ležimo na podu.
Tvoj pogled,
i moj pogled.
Tvoje ruke i moje ruke.
Noć iznad.
Sanjamo isti san.
Negde iza pramenova tvoje kose
kriju se oči.
Želim da vidim.
Želim da se smejem kao one
dok gledaju...
Ljubav...
Nek' sa tvojih usana proklizi još jednom.
Želim da čujem.
Tvoj glas...moj glas.
I jedno srce
koje kuca istim ritmom.
Da li čuješ?
Ono poznaje nas...
Isprepletani prsti
dok šetamo
i vetar šiba naša lica.
Trenuci koji popunjavaju
naše isprazno vreme...
Vodi me, vodi me
tamo gde suze ne znaju za nas.
Vodi me, vodi me i pomalo voli me
i ne misli ništa drugo.
Tvoj glas...moj glas.
I jedno srce
koje kuca istim ritmom.
Da li čuješ kako kaže:
"Ljubav"...
Da li čuješ kako misli:
"Ljubav"...
Sam u ponoćnim satima
sediš kraj prozora,
u potpunom mraku
tražiš utehu u svetlosti meseca
koji nebo obasjava noću
i ti onda vidiš…
Da ovaj svet isti je kao ta noć
i kao taj mesec.
Gomila mraka,
ne možeš videti svoj put.
Lutajući, lutajući…
Možda naiđeš na svetlost.
Ali pazi da ne izgubiš svog
srebrnkastog saputnika.
Sam u ponoćnim satima…
Sam u velikom gradu
gde najbolji čovekovi prijatelji
su asfalt i beton.
A možda i po koja zgrada.
U tim zgradama žive ljudi,
i možda te neko dok lutaš ulicama
tiho sa prozora posmatra.
I smeje se… I gleda…
I odlazi na spavanje…
I tako ide dan za danom…
U velikom gomili šaku stranaca posmatraš,
njihov pogled, njihov smeh tako živ…
Bar na prvi pogled… Rukuju se,
pozdravljaju, al' na kraju opet odlaze
jer žure, svako na svoj put…
I pitaš se ima li smisla…
Možda na kraju krajeva smisao
i nije tako bitan,
ali ti se i dalje pitaš…
Vraćaš se kući i po uobičajenom ritualu
stresaš odeću sa sebe i teturaš se
do svog sigurnog carstva,
tamo gde ste samo ti i tvoja nedodirljivost,
tvoj mali netaknuti svet.
Razmišljaš o stvarima,
negde van zidina mrtve svakodnevnice,
negde gde niko ništa ne mora da pita
i da misli o nekim nebitnim sitnicama
koje posle samo učine tebe manje bitnim.
Zatvaraš oči, zatvaraš svoja vrata
i kao da ti više ništa nije potrebno…
Ionako je sve sada samo beton…
Zatvaraš oči i čekaš,
iako ne znaš tačno šta,
ali budiš se povremeno
da pogledaš u mesečevu svetlost
koja sada skriva se negde iza zgrade,
ali nebo sija...nekako veličanstveno.
Suze ti se zacakle u očima.
U očima koje nisu znale za mržnju,
koje nisu znale za ljutnju, laži i prljave trikove,
a koje ipak želele su, nadale se,
možda više nego bilo koje druge oči,
da i one zasijaju tako snažno
kao mesec sakriven negde iza zgrade,
da ih neko posmatra noću
kao i one sada…
Samo da suze ne puste nikada.
Pogledaj u ogledalo
i videćeš nebo iza sebe.
Ono te čeka raširenih ruku.
Ptica smrznutih krila
gubi se u plamenu i pada
negde ispod oblaka,
ona poziva te u nebo.
Pokreni se,
pokreni se...
Podignute glave
čekam novi dan.
Kao da se budim prvi put,
posmatram ti lice,
čude me tvoje brige.
Tvoje uspavane oči
ne vide nove promene,
za tebe je sve isto,
za tebe je sve dosadno.
Nebo gori,
nebo se otvorilo.
Vidim sve boje
nad gradom se prelamaju
i kao da nijedan trenutak
ne pretiče me,
nijedna senka ne dotiče moj obraz.
Spušta se mesec na moje lice,
posipa san na moje oči.
Prateći svoje misli,
ti prolaziš kraj mene,
gledaš kako stojim
i gledam te.
I nastavljaš svoju priču,
i nastavljaš svoju priču...
Okrećem se i okrećem,
u krug, u krug, u krug,
kao na vrtešci.
Sve slike su iste na vrtešci.
Zavrtim se, pokrenem igru,
ali na samom kraju
početak me čeka
i opet budim se,
opet pravim prvi korak,
opet počinjem…
Iako znam da nisam sama
ljudi i dalje prave razlike.
Iako svi zajedno se vrtimo
opet kao da si sam.
Sve je ovo jedna muzička kutija,
vrtimo se u istom smeru,
pevamo istu pesmu.
Naviju nas
i radimo sve što požele,
hladno i bez osećaja,
sve u istom tempu.
I tako dok mehanizam ne pukne
i svi ne počnemo da pevamo
neku svoju pesmu.
Ali opet, kada se čuje
više različitih melodija
zvuk se kvari i lomi,
nestaje muzika.
Iako znam da nisam jedina
i dalje sam sama.
Iako svi zajedno pevamo,
melodije su uvek druge,
suprotne.
I svako na svoju stranu ide,
sam i bez harmonije…
Još samo malo
Nosiću moju laganu
Crnu haljinu.
I šaputaću uz vetar
Ono što tebi neću reći
Nikada,
A vetar će to odneti
Dalje,
Negde iza oblaka,
Negde u visine,
Gde niko ne čuje
I niko ne vidi
Ništa.
A više ni ja neću znati,
Ni ti nećeš znati
To nešto
Što odjednom pretvorilo se
U ništa.
Mrak.
Šta se krije iza
Naših uzdaha
I neartikulisanih zvukova
Koji nalaze se
U vremenu između naših
Poslednjih izgovorenih
I nakon toga dodatih
Reči i rečenica,
Dok sedimo sami
U ovoj sobi i
Upijamo svežinu i belinu
Koje izlazeće sunce unosi u nju?
Tako nešto ostaje zaključano
Duboko u našoj podsvesti,
U mislima,
I mogu samo da pretpostavljam...
Ali sat i dalje kuca.
Ako se zakačim nekako
Za kazaljku
I pomerim je unapred,
Hoće li se i vreme promeniti?
Čekam.
Tumaram negde
Između crnog i belog.
Ako dodam crvenu
Hoće li biti isto kao i sada?
Na crvenom zidu
Sobne dekoracije
Tako lepo izgledaju.
Želim da živim u crvenom.
Možda će onda biti i toplije?
Noćas
dok su iskre vatrometa
odnosile nazad sve naše uspomene,
povlačile ih u neko drugo vreme
iza nas.
Noćas
još jednom seti se svega,
svih onih lica,
reči i pogleda
koji nestaju negde daleko
u vremenu,
kojih setićemo se i sutra,
kad sve ono što se zove juče
izumreće.
Noćas
dok posmatraš svetlost grada
sa druge strane ulice,
dok posmatraš zvezde na nebu,
gužvu na putu,
mesec i oblake
sakrivene negde u tami,
u tišini,
tamo gde ćemo se poznati
samo ti i ja.
Poželi da me vidiš
još jednom u onom juče,
između svetla i mraka
u naručju glasne tišine.
Poželi da me vidiš
u onom novom dobu,
u onom novom sutra,
i sutra, i sutra, i sutra...
Zamisli
želju od osmeha lica
što sijaju pod neonom,
izgovaraju neke beznačajne reči
i grle se
dok pred kamerom
beleže svoje uspomene.
Ti čuješ buku,
čuješ poljupce.
Zatvaraš prozore uz neke
bezvezne reči,
zaboravljaš bezvezne slike
skrivene negde u tami,
sakrivene u tišini.
Tamo gde ćemo se poznati
samo ti i ja.
Ja biću tu u tvom nemiru,
ja biću tu u tvom porazu.
Poželeću da te čuvam u onom juče,
poželeću da te volim u onom sutra.
Između svetla i mraka
u naručju glasne tišine.
Poželeću da te vidim,
poželeću da te imam
i sutra, i sutra, i sutra,
i sutra, i sutra...
