Duga smeđa kosa

San, jutro, dan, strepnja, žudnja, san.
I njena figura uklesana u posteljinu.
Pogledala me je i imala je razmazanu maskaru
kada se probudila.
Crnom kafom započinješ još jedan dan
i cigaretom u uglu tvojih usana...
Voliš da ih prevrćeš prstima
dok pepeo istresaš na pod,
jak parfem, skupe haljine.
I pada mrak,
i njena figura dok pleše na mesečini
pred otvorenim prozorom.
Nije marila za tuđe poglede i tuđe požude...

Voleo bih da sam njen.
Ali ona ne želi nikoga.
Voleo bih da je imam.
Ali ona je isuviše slobodna,
nedodirljiva...

Noć prosipa svoje senke kroz naše prozore
i pitam se vidiš li još uvek zvezde
i jesu li iznad tvoga stana
ili vire pohotno kroz tvoje zavese.
Ti krećeš se polako
i sklanjaš zavese,
a tvoja glatka koža
upija svetlost meseca...

Voleo bih da sam njen.
Ali ona ne...

Uspavanka 2

Bacam zavese preko ovoga grada,
ja sam gospodar noći.
Doneću san u svoj grad,
odneću dan...

Ukrašću sunce
iz vašeg naručja,
iz vaših osmeha,
iz vaših pogleda.

Posuću zvezde po vašim očima,
ovaj grad mora da spava,
ovaj grad mora da...

U ritmu njihanja meseca
na nebeskom svodu
zaboravljenom od strane
vaših pogleda,
zaboravljenom od strane
vaših stremljenja...

Posuću zvezde na
zaspali grad
i odneću dan...
Ukrašću sunce.

Samo tiho...tiho.

Ugasiću sva svetla ovoga dana,
ja sam gospodar noći.

Kad jedan minut traje kao večnost

Mrtva tišina.
Gledam u trenutke bledo
kao da ništa ne razumem.
Rastavljam ih na komade
i tražim u njima smisao.

Gluva soba, stolica i sto.
Minuti koje pretvaram u sate
polako postaju nepodnošljivi,
tišina sve glasnija,
a tvoje lice sve poželjnije
tamo preko puta,
al' kad bih imao još jednu stolicu...

Pravim te od dima svoje osme cigarete,
na stolu vazu, u vazi uvelu ružu.
Vodimo neki besmisleni razgovor
o tome kako ljudi rado misle
o onome što nemaju
dopuštajući da ono što je tu
proleti pored zajedno sa izgubljenim vremenom.

I sopstvene misli polako počinju
da mi se priviđaju
negde van moje svesti.
Savest se podmuklo podsmeva
ko slika iz onog filma glavnom liku
i počinjem da se pitam
da li je sve ovo sudbina
ili sam sam zajebao stvar?

Ljubav 2

Knjige na polici,
gomila razbacanih misli,
nepojedena hrana na stolu,
ti i ja.

Govoriš mi kako ljubav je nezgodna,
ušunja se pod kožu kad je ne poznaješ,
kako nagriza dušu kao otrov
i isisava emocije...
Slušam, odgovaram ti pogledom,
jer reči na kraju završe negde tamo
gde ljubav ih ne poznaje.

Sedimo tako i dalje,
puni nekih čudnih briga i frustracija,
ruke nam se dodiruju,
pričao bih ja,
ali posle svega reči bi ostale
na nekoj polici razbacane.

I ne želim da kvarim momenat,
jer ljubav je nezgodna,
raspadne se u istom...

Scena kad ruke se odvoje
i pogledi raziđu,
a hrana ostane nepojedena.
Gomila razbacanih misli,
knjige na polici.