Slike

Besciljno šaram po prozoru
i vidim sjaj od uličnih lampi.
Zamišljam prizore
kakvi bi mogli da obasjavaju moj stan
dok tebe nema...
Lagana noćna muzika o bljutavoj romansi
iscrtava poslednje konture moje slike...

Ti ležiš na podu,
zamišljaš da zvezde
sijaju na plafonu.
Brojiš ih,
odbrojavaš dane, sekunde, sate...
Al' to nisu zvezde,
to je samo obično svetlo.
Privlače ti pažnju fotografije na zidu
i kako zrače nekom čudnom vedrinom,
al' one nisu tvoje... One nisu tvoje.
Ti slušaš tišinu,
a napolju negde krije se mesec.

Gasim i onu poslednju sveću
i odjednom sva svetlost nestaje.
Moja slika na prozoru i dalje je tamo
obasjana svetlošću ulične lampe.

Gasiš svoju poslednju zvezdu
i čuješ koračanje na ulici.
Smeješ se i toneš u san,
a na zidu vise tvoje fotografije...

Nedeljno popodne

U ćoškovima ulica
kriju se lica različitih osmeha
iz različitih priča
i svako ima nešto na umu
osim mene.

Samo sam tu i upijam boje,
slušam te priče
i od istih krojim svoje.
(Ni ne vidim da mi se reči rimuju,)
Ispred sebe ne vidim ništa
do tih istih ulica
i istih ljudi iz njihovih ćoškova.

Neki su tu da kupuju,
a neki da budu kupljeni,
dok neki bi da prodaju.

Ja ne preferiram ništa od navedenog,
al' nudim vam osmeh i par lepih reči
iako na kraju radije odlazim sam
dalje od svih vas.

Nedeljom obično sve se ućuti
i te ulice tad najčešće služe
za nakupljanje vazduha
i neprijatne tišine.
Ponekad prođem istim krajem i začinim ih
dosadom koju nosi nedeljno popodne.

Sunce 2

Tvoja haljina

na mom stolu

i biseri tvojih očiju

rasuti po mom osmehu

dok pogledom mrsim ti kosu

dok spavaš.

Danas nekako daleko je,

iako davno je počelo.

Jutro viri kroz prozor,

baca sjaj na tvoju kožu.

Napolju, pod terasom,

ljudi već uveliko ubijaju svoj radni dan,

iako svi umreće pre ili kasnije.

Neki će se baciti pod sledeći bus,

a neki će 'pak pod ovaj prvi.

***

Lupanje vratima

zaustavlja moj pogled

i menja mu pravac

ka tim istim vratima.

I pitam se otkud mi pare za kafu,

sunce opet gasi nam svetla

i priča se nastavlja svojim tokom...

Pada noć

Ti si moj najveći pad,
moj najveći bol,
moje najveće...
Sve.

Ja moram da idem.

I neću osetiti ni videti
kako se smeješ
dok rosa kupa se u tvom licu.
I neću se osvrtati
kad budeš rekla kako sve ovo
besmisleno je.
Jer jeste.

Uništiću i ono poslednje
nežno u tvojim rečima
i u mojim snovima.
Jer u nama ne vidim naš kraj.
Samo godine i godine zidanja
ljubavi od kamena.

Ti imaš svoj dan.
Iskoristi ga.
Ja sam svoj odavno ugasio.

Sunce

Sunce sa neba skuplja svoje zrake

nazad, ka sebi...

Ti skupljaš svoje stvari sa poda

i opet lupaš vratima.

Poplava misli u mojoj glavi

dok gledam noć na terasi

i ispijam svoju poslednju kafu.

Ove noći su tako glupe

i ova monotonija.

Moje misli su isprazne

kao i tvoje prisustvo u njima...

Ujutru sunce opet spušta

svoje zrake na zemlju.

Budim se i gledam kroz prozor

kako počinje novi dan.

Gledam kako prolazi

i kako koračaš ulicama

vukući teške torbe, vetar i tuđe poglede za sobom.

A kod mene i dalje stoji tvoja ogrlica...

Na zidu i dalje tvoja slika.

U mojim glupim ispraznim mislima i dalje ti.

Još uvek ti...

I dokle ti?