Vrati se i nađi me
u vremenu,
u večnoj magli,
koja konačno nestaje,
daleko na horizontu,
dok gledali smo zvezde
i slušali noć kako korača
i šunja se tiho kroz naša srca.
Ugostili smo je
i nastavili dalje.
Zvezde su izgubile boju
i nestale sa neba.
Ono bilo je sivo,
sa plavom koja se krije
negde ispod naših kapaka.
Pustili smo plavu napolje
i odvezali trepavice,
dopustili slikama da rastu
i bude se u našem vidnom polju.
Plavo nebo,
plavi svet,
plavi tvoj krik
dok vezivao sam lancem
tebe za moje srce,
da se više nikada ne izgubiš.
Plava reka,
plava čežnja,
plava želja,
plava reč kojom vezala si me
i bacila dalje od svojih koščatih ruku,
dalje od svojih očiju,
od svog glasa svirepog,
koji slušao sam pažljivo
poput kojekakve klasične kompozicije:
milion tonova,
samo jedan je ona glavna nit,
ono jezgro,
iz kojeg potiče sve,
sve što polako udaljavalo me je od tebe.
Crno sunce na horizontu koje se diže
i oslikava ljubav,
koju bacili smo pred sobom
i zgazili,
sipali u nju ono preostalo
od naše noći
i ostavili slike da teku
dok ono gorelo je
dalje, više,
dok tišina ne dođe i zaustavi sve.
Ugasi dan i ugasi noć.
Ugasi plavo,
i ugasi nas.
